ХРОНОЛОГИЈА ДОГАЂАЈА У БОРБИ ЗА РАТНЕ ДНЕВНИЦЕ ИЗ 1999.

ХРОНОЛОГИЈА ДОГАЂАЈА У БОРБИ ЗА РАТНЕ ДНЕВНИЦЕ ИЗ 1999. ШТА СЕ СВЕ ДЕШАВАЛО ДО КРАЈА 2008.
МОЖЕТЕ ПОГЛЕДАТИ ОВДЕ

Ускоро и наставак догађања...

Слава и хвала ветеранима!

БЕЗ ЦЕНЗУРЕ - Гости емисије:
- Алберт Андијев (српски ратни војни инвалид, борац и руски држављанин)
- Миодраг Мокан – (борац и ратни ветеран из Панчева)
- Славица Попадић – (борац, ветеран и ратни војни инвалид из Краљева)

Србијо, твоји хероји инвалиди са Кошара и Паштрика спавају по парковима

Коначна верзија Закона о борцима

Од Министарства за рад запошљавање социјална и борачка питања и њиховог Сектора за борачку и инвалидску заштиту, стигао је позив за састанак представника борачких организација са премијером Владе Републике Србије Аном Брнабић и министром за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зораном Ђорђевићем. Састанак jе одржан у петак 30.08.2019. године, у Палати Србија у Београду .
Обраћање премијерке Ане Брнабић представницима бораца можете погледати на првом снимку испод овог текста
У прилогу нам је достављена коначна радна верзија Закона о правима бораца, војних инвалида, цивилних инвалида рата и чланова породица погинулих бораца.
Коначну верзију Закона о правима бораца, војних инвалида, цивилних инвалида рата и чланова породица породица погинулих бораца, можете преузети
ОВДЕ

Парастос погинулим борцима - Студеница - Видовдан 2019. године

На двадесет година од геноцидне агресије 1999. године и привремене окупације дела територије Републике Србије на Косову и Метохији од стране НАТО алијансе, Удружење учесника рата 1991.-1999. године Краљево, обележило и ове године за све погинуле припаднике Српске војске у ратовима од 1991.-1999. године на Видовдан 28.06.2019. године парастос у Манастиру Студеница.
Парастос је служио игуман Манастира Студеница архимандрит Тихон. Парастосу су поред чланова Породица погинулих бораца ратова од 1991.-1999. године и њихових ратних другова, присуствовали представници: Града Краљева, Команде 2. Бригаде КоВ-а Краљево, безмало свих сродних Удружења и Организација из Краљева, као и представници Удружења из Рашке и Крушевца.
Изузетно смо поносни и почаствовани да је на поменутим активностима почев од: полагања венаца на Спомен обележју за погинуле припаднике Српске војске са подручја Ушћа и околине као и на парастосу у Манастиру Студеница присуствовао бивши начелник Генералштаба Војске Србије генерал-пуковник Љубиша Диковић. Након одржаног парастоса, за све присутне и госте особље конака манастира Студенице обезбедило је послужење и заједнички ручак у ресторану. Том приликом уручена је Спомен књига – „Краљево на путевима историје“ генерал-пуковнику Љубиши Диковићу , ратном Команданту 37. мтбр из Рашке 1999. године, као и Чаславу Кнежевићу ратном К-данту батаљона у 252.окбр Краљево.

.

Јавна расправа за закон о правима бораца - Ниш 03.06.2019

После низа сатанака и расправа о новом Нацрту закона о правима борачке популације, у Нишу је 03.06.2019. одржана завршна расправа. Овој расправи су присуствовали представници свих релевантних удружења бораца из Србије.
Циљ ових расправа је доношење новог Закона којом би се коначно решио статус бораца из ратова 1991.-99. и којим би они добили права која заслужују.

КРАЉЕВО НА ПУТЕВИМА ИСТОРИЈЕ
промоција монографије 19.03.2019.

Данас је у Краљеву представљена књига сећања на наше пале другове из ратова 1991.-99. аутора генерала Милисава Секулића. Књига је представљена у препуној свечаној сали скупштине града у присуству родбине и пријатеља палих бораца, сабораца палих хероја, градоначелника, амбасадора Кипра, представника многих удружења и градских институција. Књига је написана поводом 20. година од злочиначке НАТО агресије и уз залагање и идеју нашег председника Сретена Лазовића. На промоцији су о књизи говорили њен аутор генерал Милисав Секулић и наш председник Сретен Лазовић. ( Ускоро опширније )

Трећа јавна трибина - Дискриминација 25.10.2018. Краљево

25.10.2018. године одржана је 3. јавна трибина о дискриминацији у исплати ратних дневница 1999. године. На трибини је био и наш заступник пред домаћим судовима, адвокат Срђан Алексић из Ниша. Он је опширно известио борце докле се стигло са нашим тужбама за дискриминацију. Погледајте целу трибину на снимку. Због техничких проблема приликом снимања, снимак је слабо осветљен. Унапред се извињавамо због тога.

Нова књига Ушћанина Саше Кошанина

И ова књига, као и претходне, има 31 песму, тачно онолико колико је година имао Сашин брат близанац Срђан, који је погинуо на Кошарама 1999. године, верујући у идеале које су издали неки други, каже у предговору рецензент Иван Рајовић

Недавно је објављена нова, шеста по реду, књига ушћанског песника Саше Кошанина Буга „Не могу да чекам“. И различита, и слична претходним, ова књига је, оцењује њен рецензент Иван Рајовић, највиши досегнути домет Кошаниновог певања. Из књиге у књигу, из једне у другу, трећу..., песничку авантуру наталожених емоција и жеље за променом света, Саша се полако и стрпљиво уздизао на стваралачком подијуму преживљавајући, сецирајући и слажући у строфе детаље свог тегобног живота.
„Као и све претходне и ова књига има тачно тридесет и једну песму, тачно онолико колико је година имао његов брат близанац Срђан, који је погинуо на Кошарама 1999. године, верујући у идеале који су се, недуго потом, показали као и сви идеали, углавном – недостижни и стављени у функцију неких других господара и креатора наше стварности. И шта год Саша писао, чини се да је ово не само окидач за његово литерарно путовање кроз врлети песничког заната, већ и свеприсутна чињеница са којом нема помирења и која непрестано тражи да се објасни, оплемени и уздигне у оне сфере обичног живота у којима би и требало да бивствује. У свему томе има елемената оног епског, хришћанског страдалништва за друге, оног до митолошких размера уздигнутог самоодрицања од живота у име промена на боље које се, опет, по правилу - не дешавају.
Књигу Не могу да чекам чине песме уредно сложене тако да се по некој, само писцу познатој шеми, читалац пробија кроз буре и вртлоге песничког надахнућа. Међутим, књига се у суштини састоји из два балансирана и супротстављена, а опет неодвојива дела, или две теме. У првом делу то су такозване социјалне песме, песме бунта, непристајања и наговештаја нечег другог и бољег. Други део су, углавном, песме са преовладавајућом емоцијом карактеристичном за мушко-женске односе или, просто речено - љубавне. А кад се трагика љубави, како то углавном бива, супротстави или надовеже на трагику укупног опстанка под постојећим условима, онда добијемо дело које просто пуца од набоја „јада и чемера“ и које неизоставно тражи нови живот или дефинитивно одустајање.

Све је ту у функцији да читаоца који се поистовећује са аутором потакне да га схвати, да погледа око себе, да уђе у себе и дође до исте спознаје. И то је оно што поред лирског узлета уобличеног у зналачки обликоване строфе, Сашиним песмама даје карактер ангажованости. Дакле поезија и песме као такве нису само циљ самима себи или испразном и залудном бављењу уметношћу у временима кад је то постало готово саблажњиво и сумњиво у окружњу свепрожимајућег примитивизма и простоте, већ дођу некако као лек за душу, горки лек који тера тело да се очисти од отрова, а душу да се покрене и нешто предузме зарад себе саме и својих најближих.
Отуда то нестрпљење, то признање жеље за другим и бољим, које се и у наслову транспарентно „шепури“ као искрени крик, или шапат, али и као презир и прекор свима онима који имају времена на претек и стрпљења као обездушене и обезличене лутке на концу судбине која је сасвим изван њихове моћи корекције.
Једнога дана исте ове песме биће својеврсно сведочанство о времену бешчашћа и „самосналажења“ које је човека свело на безвредну креатуру у туђим животима, али и речита оптужница да смо све то знали, а ништа нисмо предузели. Тако ове песме, које у својој основи јесу уметничко дело, добијају нову димензију намењену онима који знају да читају или, простије речено, који желе да буду освешћени“, каже у предговору књиге песник Иван Рајовић.
Сам Саша истиче да његове песме говоре о човеку, начину живота, обичајима, лепоти, срећи, љубави али и о тешкоћама са којима се суочава, страшним судбинама, о патњи и болу.
- Све што живи има ожиљак, а он је у мојој души дубоко урезан и са њим морам да живим, јер другог начина нема. Моје су песме велике истине о највећим мотивима и покретачима живота и уметности, о љубави и смрти. Љубав је у мојим песмама игра, срећа или несрећа која долази и пролази и она није само осећање, већ и мисао, сан, кретња али и оно што се чулима не да докучити. У својим песмама описујем и људски страх, самоћу, празнину, али у њима се непрекидно провлачи сугестија да се истраје у борби и иде напред без обзира на све, јер човек је вишеструко угрожен и једини спас мора да нађе у љубави као највишем животном начелу. У једној својој песми ја кажем:

„Живот је у искушењу за нас,

сачувајмо разум, љубав је спас,

истина боли, чује се глас,

људи ће разумети, коње у кас.“

Саша истиче да је за њега највеће богаство - богатство душе, зато што су остала добра подложна великим губицима.

- Најлепши ужитак и највећа радост живота је осећати да си људима потребан и драг. Ја сам песник побуне и освешћења, једнакости и правде за све, а не само за оне који су „једнакији од других“. Песме сам писао срцем и душом, слободом без граница, јединим скромним правом које сам себи подарио. Моја поезија тражи пажљивог читаоца који ће стварност сагледати из једног новог угла, јер песник може од малих ствари да обликује идеју вредну најлепше песме, а душу у њима може да види само неко ко и сам има душу – истиче Кошанин, наводећи да жали што је таквих, нажалост, данас све мање, али је тиме и мисија песме и песника значајнија.

О АУТОРУ Рођен је 4. фебруара 1968. године у Ушћу. Основну школу завршио је у Ушћу, а средњу Ветеринарску школу у Шапцу. Ожењен је, има четрнаестогодишњу ћерку Сању. Ради у Ветеринарској амбуланти у Ушћу. Издао је пет збирки песама: “Оловна ноћ“ 2010. године, „Нема истина“ 2013. године, „Једанпут у животу“ 2014. године и „Те очи срне“ 2015. године и „Балканска туга“ 2017. године.

ШТА САША КОШАНИН НЕ МОЖЕ ДА ЧЕКА?

Не могу да чекам, више. Боли ме живот, боле ме нељуди, боле ме сећања, спотицања, жеље и узалудан труд. Зашто су ме најрођенији и драги људи оставили, и зашто се одлази од неког с ким желиш остати заувек, а да се не плашим зато што са обе руке држим некога ко грану спаса? За живот је потребно мало, а за несрећан живот тражи се много више. Не могу да чекам, да ће се са другог света појавити, мој отац Душан, моја мајка Милена, моја браћа Срђан и Бранко, и сви други драги људи, и разумети ту празнину у мом срцу, да ће ме загрлити и растерати маглу у мом погледу. Да ми је руком да пређем по њиховом лицу, врату, раменима, да осетим њихову кожу под прстима, да чујем њихов глас, Ви најближа даљино моја. Недостаје ми оно што смо били и више нисмо, и недостаје ми оно што смо могли да будемо и никада нећемо. Образи су ми давно постали отпорни на сузе, рађају се и умиру сузе на мом лицу, причајући једна другој о нама, уморан од свега, уморан од свих, нестаје ово мало живота у мени. Многи људи ће ти пролазити кроз живот, али само прави пријатељи ће те волети и оставити траг у срцу. Зато је поезија у мом животу, спона између неба и земље, жеља и хтења, и јасан доказ живота када ме туга или љубав додирне. Ми се кроз песму огледамо у води извора. Извор се кроз песму огледа у нама...

...Нама предстоји пуно истине о прошлим данима да би са осећајем умора били задовољни на многа питања: Како? Зашто? Због чега? Ми добро знамо да се младост и зрелост у човеку стално мешају, без обзира на узраст, и да није важно шта је пре, а шта после, него да у датом тренутку доприноси пуноћи човековог бића. Друштво у коме опада улога поезије постаје друштво ниске културе, друштво у коме владају лаке језичке форме, узречице и ограниченост видова међуљудских размена емотивних и духовних вредности. У таквим друштвима пробуђена критичка свест изоштрава језичке набоје песме, чини песму способнијом да искаже више.
Зато више не могу да чекам: Да васкрсне Бог и моји најмилији, да само истина говори док новац заувек ћути, да љубав непрестано цвета а зло се искорени, да се роди младост и други свет, да сироти погледи заувек нестану и Балканка туга, да књига живота не буде више велика и тешка и да Бог не окреће њене странице, да се мајкама и очевима врате отета деца, заробљени синови и посмртни остаци из дубоких јама и да доживимо правду за све и владавину права. Срце и језик су мали, али показују величину човека. Ко пише срцем, остаје у души онога ко чита.

Песник Саша Кошанин – Буго.

Извор: портал krug.rs

Лађевци - слава РВ и ПВО 2.8.2018.